субота, 23. април 2016.

ШЕКСПИР НА ФИЛМУ ИЛИ У ПОЗОРИШТУ?


Крагујевац, 23. април 2016. године

Сматра се да је рођен 23. априла 1564. а умро 23. априла 1616. Ако је тај датум и наштимован да би се написало како је живео тачно у дан 52 године, извесно је да је остао најутицајнији и најпопуларнији драмски писац у историји света.
Када се читаоцима од искуства постави познато питање о књизи коју би понели на пусто острво, врло често се може добити одговор: Шекспирова сабрана дела објављена у једној књизи! Јасно је и зашто. Та „једна књига“ садржи такав распон садржаја, незаобилазних питања, језиком посредоване стварности и упризорене фантазије, да заиста, у великој мери, може надокнадити одсуство и обичне свакодневице и најређих догађаја, пуноће и испразности живота, трагичког безнађа, изазова, искушења, ведрине, спокоја, немира, љубави, и још много чега што чини људско постојање у свету. За Шекспира ће се, истина, најчешће определити они који себе и свет, књижевност и позориште доживљавају посредством енглеског језика, али ће се његова дела и у другим културама наћи у најужем избору писаца које ваља добро познавати, и то не само зато да бисмо били достојно образовани и обавештени, и не само да бисмо се препустили сложеним естетским доживљајима читања песничког, односно драмског текста, стварања или гледања позоришне представе, већ и да бисмо, на тај начин, боље и потпуније разумели свет и себе у свету..

ШЕКСПИР НА ФИЛМУ ИЛИ У ПОЗОРИШТУ?


Шекспирове драме су извођене на дневном светлу. Можемо да замислимо Леди Макбет како хода по сцени Глоб театра и држи свећу у руци. Та сцена нам говори више о мраку и ужасу ноћи када је убијен краљ Данкан, него било који светлосни штимунг који, са нашим техничким могућностима, лако можемо да направимо у савременом позоришту. Добићемо мрак на сцени, али у њему не можемо лако видети страх на лицу Леди Макбет. А када то не видимо, ми то не можемо ни чути. Шекспирове речи неће досегнути своје метафизичко дејство.
„Циљ позоришта је да обнови своју уметност.“ – писао је Антоне Арто у свом манифесту. Данашње позориште не робује конвенцијама и декорацијама које су га ограничавале пре стотинак година. Као и у Шекспирово време, сцена је место на којоме конкретне емоције одређених речи провоцирају машту гледалаца да разуме невидљиво, да разуме оно што у првом тренутку изгледа чак потпуно неразумљиво. Тако се ствара и обогаћује игра и конвенција веровања коју успоставља позоришна представа.
Парадоксално је да та игра постаје све захтевнија од када у нашим животима доминира филм. Филмска камера снима реалност и приказује нам оно што жели да видимо. У ствари, камера је та која замишља уместо нас. Ако у представи Шекспировог „Јулија Цезара“ глумац ушета на празну сцену и почне свој говор реченицом да се налазимо у Риму, ми ћемо поверовати уколико убедљиво изговори свој текст. Међутим, уколико пред камерама изговори исту реченицу, у тренутку када видимо пројектовани филм, помислимо: „Ово уопште није Рим, ово је празна сцена“. Камера не трансцендира визуелне представе које приказује.
Чак и у најцењенијим шекспировским филмовима Шекспирове драме не „дишу“, јер оне нису писане у евокативним сликама, већ у евокативним речима. Филм не тражи речи које провоцирају, већ слике које које можемо видети и на које реагујемо. Моји омиљени „шекспировски“ филмови су из земаља у којима се не говори Шекспиров језик – руски „Хамлет“ Смоктуновског и јапански „Крвави престо“ („Макбет“) и „Ран“(„Краљ Лир“). Ниједан од њих није оптерећен захтевима Шекспировог текста.
Шекспирове драме које сам гледао на телевизији и филму у малом проценту испуњавају захтев искрености који је неопходан за њихову уверљивост у тим медијима. Драме у стиху које је писао Шекспир не лажу на екрану, зато што то не могу да раде. Оне заиста изгледају лажно, као што се давно снимљена позоришна представа показује извештаченом када је данас гледамо. Камера нема маште. Због тога је можда боље да Шекспира оставимо у позоришту, где се захтевају речи и машта. Видео и филмови су добра реклама или ПР за праву ствар. Они су као репродукције чувених слика – могу да конвертују слику, али су саме далеко од оригинала.
НЕБОЈША БРАДИЋ



петак, 22. април 2016.

САН ЛЕТЊЕ НОЋИ У КРАГУЈЕВЦУ !

 www.joakimvujic.com
Књажевско-српски театар се премијером представе „Сан летње ноћи” придружује обележавању четири века од смрти Вилијема Шекспира. Премијера је 22. априла у 20 сати а репризе су на репертоару 23. и 28 априла.
Представа се припрема већ два месеца, костими пуних пет месеци, кореографија је захтевна, а музика ће бити изненађење каже директор Театра мр Војо Лучић који је представу „Сан летње ноћи“ окарактерисао као „продукцијски подвиг какав одавно није виђен у Крагујевцу“. У КСТ-у је „Сан летње ноћи“ рађен пре тридесетак година. Сада смо активирали све ресурсе нашег позоришта и ово је, у продукцијском смислу, заиста велики догађај – напоменуо је Лучић.

О представи - редитељ Пјер Валтер Полиц: „Шекспир је изумитељ серија. Зато је увек велики изазов радити његове комаде. Данас, када је театар у кризи, многи се питају чему то служи и зашто то радимо када ту нема новца, а ја кажем зато што позориште пружа могућност људске креације у времену компјутера. Данас свако дете може да сними филм својим мобилним телефоном, али позориште покреће тело и машту који креирају један другачији свет. Шекспир је то знао, био је највећи познавалац магије позоришта, то треба да знамо и ми. Политички, психолошки, социјални, духовни, сексуални сукоби присутни су у Шекспировим делима, у микро и макрокосмосу. Увек се поставља питање ко има моћ, ко влада кућом и друштвом. У том смислу је занимљив однос између жене и мушкарца. У Шекспирово време, британским краљевством је управљала краљица Елизабета, Немачком данас влада Ангела Меркел, а већ сутра свет може водити Хилари Клинтон. Како жене решавају проблеме, као мушкарци или другачије?"

петак, 25. март 2016.

СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2016.

Анатолиј Васиљев
Аутор овогодишње поруке је светски признати позоришни редитељ, професор и оснивач Московске школе драмских уметности Анатолиј Васиљев из Русије:
“Да ли нам је потребно позориште? Питају се хиљаде професионалаца разочараних у позориште и милиони људи који су га се заситили. Зашто нам је потребно? У годинама када је сцена толико безначајна у поређењу са трговима градова и државама где се одигравају праве трагедије стварног живота. Шта ће позориште нама? Позлаћени балкони, баршунасте фотеље, гримизне кулисе, узвишени гласови или напротив – црне кутије, испрскане блатом и крвљу, гомиле бесних, нагих тела. Шта позориште може да каже? Све! Позориште може да каже све. И како богови на небу живе, и како затвореници чаме у тамници, и како страст подиже, и како љубав нестаје, и како нам добри људи не требају, и како влада обмана, и како људи живе у становима, а деца – у избегличким камповима, и како се враћају у пустињу, и како се растају са најближима, позориште може да говори о свему томе. Позориште је постојало и заувек ће остати. И сада, у ових педесет или седамдесет последњих година, нарочито је потребно. Због тога што од свих других уметности само позориште иде из уста у уста, од ока до ока, из руку у руке и од тела ка телу. Њему не треба посредник између човека и човека светла страна света није југ, ни север, није исток, ни запад – позориште је светло само по себи, светли на све четири стране, одмах препознатљиво сваком непријатељском или пријатељском човеку. Потребно нам је разноврсно позориште. Архаичне форме театра биће нам потребне пре свих других. Али ритуалне театралне форме не би требало да буду у супротности са позориштем цивилизованих народа. Секуларна култура је искључива, „културна информација“ замењује једноставне суштине и сусрет са њима. Позориште је отворено. Улаз је слободан. Дођавола са гаџетима и компјутерима – идите у позориште, заузимајте редове у партеру и на балконима, слушајте речи и гледајте у живе слике – позориште је пред вама, немојте га занемарити и не пропуштајте га у својим ужурбаним животима. Позориште је потребно свима. Само једно позориште није нам потребно – то је позориште политичких игара, политичко позориште мишоловки, позориште политичара, позориште политике. Позориште дневног терора – појединачног и колективног, позориште лешева и позориште крви на трговима и улицама у главним градовима и у унутрашњости, између религија и етничких група”. www.joakimvujic.com