четвртак, 03. април 2014.

СЕЋАЊЕ – МИОДРАГ МИЛЕ МАРИЋ (1925-2014)


Глумац Миодраг, чика Миле Марић рођени је Крагујевчанин (1925. године), из тадашње Пашићеве улице (после рата Ђуре Ђаковића а данас Драгослава Срејовића). Био је треће дете после две сестре.  Отац Владимир педесет година је имао кројачку радњу на крагујевачкој пијаци.
У крагујевачкој Гимназији Миле завршава малу матуру, а рат га затиче као ученика петог (и то баш одељења пето-три) разреда. Стрељање је преживео сасвим случајно.

После рата писао молбу министру да настави школовање у економској школи, тада трговачкој академији, али позориште га све више привлачи. Почиње да игра у „Абрашешевићу” у представама Чика Пере Ненковића, статира у Театру и у драмској секцији Економске школе. Ту га, после извођења Чеховљеве једночинке „Јубилеј”, ангажује Рајко Радојковић (редитељ и управник, који ће касније отићи у Ниш) за сталног глумца у позоришту - са четрнаестим платним разредом.
- Тада није постојала ни једна глумачка школа, занат се учио од старијих колега. Све сам представе престајао у суфлерској кули „крадући” потезе од глумаца са искуством, говорио је чика Миле.

У то време Министарство је глумце декретом распоређивало по позориштима широм земље и када је Мија Алексић пребачен у Београд,  Миле Марић „ускаче” уместо њега као Алекса Жуњић у „Сумњиво лице”.
После три сезоне, одлази у Краљево, где је ансамбл у оснивању и тамо за три сезоне тумачи запажене улоге, а затим једну сезону проводи у Никшићу. Од сезоне 1956/57. поново га ангажује тадашњи крагујевачки управник Радомир Коминац.
У ансамблу наше куће затиче: Љубу Ковачевића, Буду Јеремића (са којим се и окумио), Пендулу, Милу и Рајка Стојадиновића, Милеву Жикић, Бранку Црномарковић, Бобу Динића, Симу Ерчевића, Николу Јурина, Јеврема Урошевића, Немању Северинског, Бруна Рајића, Владимира Савића, Мајду Гориншек-Ђорђевић, Душицу Митровић-Димитријевић...

- Какав смо ми моћан асамбл били. Играли смо европски и светски репертоар. За то време најмодерније представе попут „Луси Краун”, „Плачи вољена земљо”, „Блудница достојна поштовања”... Први смо играли „Сеоску учитељицу” Раше Плаовића са Љубицом Јањићијевић у насловној улози. Гостовали смо по Босни, Хрватској, Словенији, у иностранству, а нашу позоришну продукцију пратили су критичари калибра Елија Финција, Слободана Селенића, Петра Волка..., истицао је он пуна срца.

- Били смо претплаћени на награде, умео је да се присети Чика Миле Марић тог „златног доба” крагујевачког Театра и времена када је сарађивао са таквим позоришним великанима, редитељима: Ацом Ђорђевићем, Беловићем, Душаном Михајловићем...
Волео је и да „подсети” како су „Вујићевци” са представом „Мистер долар” обишли читаву Словенију, гостовали у Сплиту, Задру, Шибенику... А, кад је наше позориште 1969. године изгорело, управници из Мостара и Тузле стигли су возовима да нас одмах ангажују за турнеје по Босни, истицао је он са поносом у последњем интервјуу који је дао „Независној светлости” 2002. године.

Тадашње његове колеге и он живели су за позориште. О томе колико је  волео и ценио свој посао и био спреман да се за њега жртвује Чика Миле Марић показао је када је 1971. године сахранио оца у шеснаест часова, а само три сата касније певао је из свег гласа у најдуговечнијој престави свих времена крагујевачког позоришта -  „Прстен у извору”.
- Жао ми оца, али ми жао и да се откаже распродата сала, био је његов једини коментар правог професионалца.

Казивао је и да му је ипак, од свих награђених представа најдража била „Камен за под главу” Јована Глигоријевића Калета, која је на Сусретима „Јоаким Вујић” у Нишу 1977. године освојила чак девет награда,  а у којој је он према сопственим речима , одиграо улогу живота.
- То је круна моје каријере, улога је на сусретима награђена дуплим Јоакимом (жири и град домаћин), а „легла” ми је због тога што ја, и као човек, увек имам ноту покровитељског, заштитничког... Никада никога нисам потцењивао, оговарао,...а умео је да каже и да је глумачки добро што се од младости није „фахирао”. Подједнако је тумачио карактерне драмске улоге (Вурм „Сплетка и љубав”, Лука „На дну”, Арсојевић „Смрт Уроша Петог”, Зибербрант „Глембајеви”, СС Клаус „Песма”, Хаџи Тома) и комичне, попут Ујка Васе и Жевакина. Играо је  главне, носеће роле, али и „носио тацне”, у оним улогама које су по њему, као глумцу  старог кова, служиле да „подшпрајцују представу” и помогну колективу.

За свој уметнички рад добио је бројна признања, како у матичној кући, тако и на страни међу којима су  и награде  Јоаким на Сусретима за улоге: Џамбе у „Тамном вилајету”, Луке у култном комаду нашег Театра „На дну”,  као и специјалног Јоакима за сценски говор, такође на Сусретима.
Добитник је и Прстена са ликом Јоакима Вујића Књажевско-српског театра 2003. године, од којег се никада није одвајао.

 Званично, у пензију је отишао премијером Мрожековог комада „Танго”, 1989. године. То је била његова 194. улога. Ипак, то није значио прекид „вечне љубави” између чика Милета Марића и његовог Театра.
-Говорио је да глумац никада не иде у пензију. Тога се и придржавао а цифру до 200 улога и премијера достигао је као ветеран играјући глумачке медаљоне у комадима: „1918”, „Боже мили чуда великога”, „Хамлет из Мрдуше Доње”, „Илуминација на селу”, „Шта је то у људском бићу, што га вуче према пићу”...

И, остао је веран Театру до краја. До недавно, све док га је здравље служило није пропуштао дешавања у својој позоришној кући, било да је реч о премијерама, фестивалима, свечаностима или чак обичним позоришним дружењима и прославама.

понедељак, 24. март 2014.

27. МАРТ- СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА


Представа Убити птицу ругалицу на Светски дан позориштамарт 2014. године.


Књажевско-српски театар обележава Светски дан позоришта када ће на сцени „Јоаким Вујић“ бити изведена представа „Убити птицу ругалицу“ и прочитана традиционална међународна порука. Светски дан позоришта на иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ) од 1961.године обележава се широм света. На тај дан целокупна позоришна заједница организује разне позоришне манифестације на којима се традициопнално чита међународна порука коју, на позив Међународног позоришног института, увек пише позоришна личност светског угледа. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто 1962.

Ове године поруку је написао јужноафрички драмски писац Брет Бејли.

 ПОРУКА ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2014: Где год постоји људско друштво, ту је и неукротиви Дух представе. Под крошњама у засеоцима, на модерно опремљеним сценама светских метропола; у школским дворанама, на пољима, у храмовима; у страћарама, на трговима, у друштвеним центрима и градским подземљима, сједињавамо се путем пролазних позоришних светова које стварамо да бисмо изразили сву нашу сложеност, разноликост, рањивост, како у живом телу тако и у даху, у гласу. Окупљамо се да плачемо и да се сећамо; да се смејемо и проматрамо; да учимо, афирмишемо, замишљамо. Да се дивимо достигнућима технологије и оваплоћујемо богове. Да нас оставе без даха наше могућности поимања лепоте, саосећања и монструозности. Да осетимо енергију и моћ. Да славимо богатство наших културних разлика и премостимо границе које нас раздвајају. Где год постоји људско друштво, ту је и неукротиви Дух представе. Поникао из заједнице, он носи маске и костиме наших различитих традиција. Упреже наше језике, ритмове и покрете и отвара нови простор међу нама. А ми, уметници који радимо са овим древним духом, ми осећамо изазов да га урежемо у наша срца, идеје, наша тела како бисмо открили стварност у свој њеној световности и блиставој мистерији. Али, у овој епохи у којој се толики милиони људи боре за опстанак, пате под опресивним режимима и грабежљивим капитализмом, беже од конфликата и невоља, у којој нашу приватност нарушавају тајне службе, а наше речи контролишу наметљиве власти; у којој су шуме уништене, врсте искорењене, океани отровани: шта смо ми то дужни да откривамо? У овом свету неједнаких моћи где најразличитији хегемонијски слојеви покушавају да нас убеде да су један народ, раса, род, сексуално опредељење, религија, идеологија, културни оквир супериорнији од других, да ли је заиста одржива идеја да уметности треба да буду одвојене од друштвених агенди? Да ли ми, уметници из арена и са сцена, треба да се прилагођавамо пречишћеним захтевима тржишта, или пак треба да искористимо моћ коју имамо: да утремо пут у срцима и памћењу друштва, да окупљамо људе око себе, инспиришемо, опчињавамо и информишемо, и да стварамо један свет наде и сарадње отвореног срца?

 БРЕТ БЕЈЛИ је јужноафрички драмски писац, дизајнер, редитељ, аутор инсталација и уметнички директор продукцијске куће TWV. Радио је широм Јужне Африке, у Зимбабвеу, Уганди, Хаитију, Демократској Републици Конго, у Великој Бртитанији и у Европи. Његова дела су играна и излагана у Европи, Аустралији и Африци, и освојила су неколико награда, укључујући и златну медаљу за дизајн на Прашком квадријеналу (2007). Био је председник жирија Прашког квадријенала 2011, и члан жирија на ИТИ-јевом такмичењу „Музичко позориште данас“ у марту 2013. Режирао је отварање Светског самита уметности и културе у Јоханесбургу (2009), а од 2006-2009 и отварања Међународног фестивала уметности у Харареу. Од 2008. до 2011. био је селектор јединог јужноафричког јавног уметничког фестивала у Кејптауну.